Kada kažemo da je neka vrsta ugrožena, nemamo uvek baš jasnu sliku šta to znači i kako bi trebalo obnoviti njenu popluaciju. Ptice grabljive u Srbiji veoma su ugrožene, trovanjem i promenom načina života ljudi, ali i drugim faktorima poput elektrokucije i krivolova. Kada pričamo o orlu krstašu u Srbiji, trenutno imamo jedan par ove vrste i njihovih dvoje mladunčadi koje su na svet doneli prošle godine. Kako je došlo do ovakve ugroženost ptice koja prezentuje državu na grbu, kako izgleda čuvanje prirode u minut do dvanaest i koliko je važna međunarodna saradnja u zaštiti prirode, govori Milica Mišković. Ona je koordinatorka ,,Pannon eagle” projekta u Srbiji, koji se bavi očuvanjem orla krstaša. U projektu učestvuju Srbija, Austrija, Mađarska, Slovačka i Češka.

U okviru Nacionalnog cenzusa orlova u Mađarskoj u koji su se uključile i susedne države, pa i Srbija, izbrojali ste 448-462 orla krstaša. Kako je protekla ova saradnja i kakvi su rezultati?

  • Mađarska radi godišnji cenzus orlova i sada su prvi put pozvali i nas jer radimo zajedno na Pannon eagle projektu. To je bila probna verzija i fantastično je uspela pa će se definitivno raditi i sledeće godine. Mi smo nažalost i dalje na jednom paru, ali smo beležili i orlove belorepane i druge grabljivice. Mi nemamo generalno brojanje orlova i grabljivica, tako da je ovo dobra prilika. Pokriven je ceo region panonske nizije, dakle Slovačka, Češka, Mađarska, Austrija i Srbija su učestvovale i objednili smo rezultate. Mađarka ima najviše jedinki, Slovačka je druga po brojnosti, druge zemlje isto imaju malo, ali svugde je kritična situacija. Svi imamo svoje specifične probleme, ali ono gde mi kasnimo sa prirodom je poštovanje zakona i kažnjavanje kršenja zakona. Ne možemo nekad da objasnimo kolegama zašto mi nemamo nijedan rešen slučaj, uvek postoji neka karika gde stane proces. Ceo sistem škripi jer pati od nedostatka interesa da se ovakvi slučajevi reše.
Fotografija: Anita Sučić

U Mađarskoj se, prema rečima Milice Mišković, poslednju deceniju intenzivno radi na merama zaštite pa su od 50 parova 90ih godina došli do 170 parova koji lete i razvijaju dalje svoju vrstu. U celoj Panonskoj niziji postoji 250 parova  krstaša, a mere zaštite su utvrđene početkom  90ih, kada je usvojen Međunarodni akcioni plan za zaštitu orla krstaša.

  • Jedna od važnih mera za krstaša je omogućivanje boljih uslova za reprodukciju. Oni su vrsta koja se ne razmnožava tako lako, jer im fale povoljna mesta za gnežđenje, ali i zbog faktora koji se tiču uznemiravanja jer je ova ptica veoma osetljiva na čovekovo prisustvo i poljoprivredne radnje. Ustanovljen je tada program zaštite gnezda i stvaranje bufer, odnosno zaštitnih zona oko gnezda. Trikovi kojima se takođe služimo u konzervaciji tiču se toga da jedan par iznese više ptića na svet. Među njima postoji nadmetanje, te jači ptić nekada ubije slabijeg zato što nema hrane. Obezbeđivanjem dovoljne količine hrane, veštačkim hranjenjem, odnosno pravljenjem hranilišta u blizini ili čak uzimanjem jednog ptića i odgajanjem i onda vraćanjem kada prođe opasnost od ubijanja, mnogo se pomaže povećanju njihove populacije. Važno je i očuvanje prirodnog plena ptice, tekunica, zečeva i tako dalje.

Trovanja su jedan od najvećih, ako ne i najveći problem sa kojim se ornitolozi bore da bi sačuvali ptice grabljivice, a problem koji čini da trovanje ne prestaje jeste što počinioci skoro nikada ne vide posledice svojih dela, to jest nisu za ta dela zakonski kažnjeni. U januaru smo imali otrovanu ženku orla krstaša iz Austrije, a trovanja drugih vrsta koje su takođe ugrožene, poput orla belorepana su previše česta. Milica objašnjava uzroke i posledice.

  • Problemi nisu specifični za Srbiju, ali ono što jeste specifično je naš način baratanja tim problemima, odnosno neefikasan način rešavanja.  Ono što je na međunarodnom nivou ustanovljeno kao problem broj jedan jeste trovanje. Drugi problem je elektrokucija. Mi nemamo dovoljno ptica da bismo beležili ovakve slučajeve, što je stvar proporcija. Trovanje je problem koji je eskalirao u ovom periodu, zbog sve češće upotrebe pesticida, zbog sve većeg broja šakala i pasa lutalica kojih ljudi žele da se reše. Tako smo na Božić dobili vest da je odašiljač ženke krstaša iz Austrije stao kod Svilojeva, sela kod Apatina. Otišli smo da proverimo i zaista je bilo u pitanju trovanje. Kolege iz Mađarske su pomogle sa psima tragačima koji mogu da pronađu leševe. To je bio veliki pomor od dvadesetak životinja, šakala, lisica, mišara i drugih. Pošto je istraga u toku, ne mogu mnogo ni da kažem o tome, ali je došlo do istrage što je značajno. U ovom selu je već više puta zabeleženo trovanje, a i dalje se ne zna ko je počinilac.

Pored trovanja, elektrokucija je još jedan uzrok smanjenja populacije grabljivica, a rešenje za ovaj problem, iako postoji, nije još na dnevnom redu u Srbiji.

  • Nije svaki stub poguban, oni koji jesu opasni se u zemljama koje imaju tih mogućnosti i resursa izoluju posebnih materijalima. Mi nemamo trenutno ni proizvođača ovakvih izolacija. Imamo interes elektrokompanija, one su nam pomagale i ranije da postavimo platforme za gnežđenje na stubove, gasili struju, međutim ni oni sami nemaju kapacitete da prave te izolacione materijale i da ih postavljaju. Država mora da pokaže interes da se svi nebezbedni elementi elektrodistributivne mreže saniraju.
Fotografija: Milica Mišković

Menjanje načina života ljudi (nestanak pašnjaka, pa zatim i tekunica kojima se orlovi hrane) utiče na smanjenje broja orlova. Kako se na ovaj aspekt problema gleda u okviru ,,Pannon eagle” projekta?

  • To je možda i najdirektiniji i najgrozniji otisak koji smo ostavili jer smo promenili sve što se moglo promeniti i preobratiti u nešto što nama odgovara. Problem sa krstašem je što baš voli staništa koja i mi volimo. Dakle ravnica, tamo gde je plodno zemljište, i visoko drveće. Mi smo stigli da posečemo mnogo drveća, pa je teško naći dobar predeo koji je otvoren, mozaičan, bez intenzivnog poljoprivrednog delovanja, dovoljno izolovan i sa visokim stablima. To je pejzaž koji u Vojvodini nestaje. Problem je i u tekunicama kojima se orao krstaš hrani. Tekunica je isto ugrožena vrsta, mada ih u Srbiji još imamo, dok u nekim zemljama kao što su Hrvatska i Mađarska, skoro da ih uopšte nema. Uzrok tome je napuštanje tradicionalnog stočarstva, jer nema prirodnog održavanja pašnjaka. Trava ima potencijal da preraste u šumu, međutim životinje kao što je nekada bio evropski bizon održavaju tu površinu tako što pasu i ona ostaje travnata. Tu ulogu je zamenila stoka, koja sada nestaje kako se povlačimo u gradove. Možda zvuči da je dobro da bude šuma, ali nije.  Nije dobro da bude šuma jer ovakvih travnatih staništa nema, tako da ako pustimo da se klasični stepski elementi pretvore u šumu gubimo sve vrste koje žive na ovakvom staništu.

Akcija čišćenja staništa tekunica je takođe način da se pomogne, mogu da se uključe i volonteri, a ona je, kako Milica kaže, višestruko korisna.

  • Što se tiče akcije, mnogo puta smo je radili. To je jedna od retkih akcija u zaštiti prirode gde možeš da vidiš rezultat odmah, gde izađeš na pašnjak pun grmlja i sa makazama, sekirama i pretvoriš ga u stanište. To je i dobro opuštanje od stresa, jer mi u gradovima i nemamo kontakt sa prirodnom i takvu vrstu fizičkog rada.  Akcije imamo kada uspemo da ih organizujemo, osim leti kada na pašnjacima ima tekunica, tako da je to obično rano proleće i kasna jesen. Alate često dobijemo od lokalnih zajednica, pa onda izađu i ljudi iz sela pa bude i druženje a budi se i interes kod njih za očuvanje prirode. Svako može da se uključi tako da pozivamo volontere da pomognu.

Prošle sezone gnežđenja, pa zatim i rađanja i razvoja ptića krstaša uspela je zahvaljujući volonterima koji su čuvali gnezdo, motrili i otklanjali sve moguće uzroke stresa i nepogoda za par orlova i mladunce. Kako je sveukupno protekla akcija spašavanja mladunaca poslednjeg para ove vrste u Srbiji?

  • Krstaši  uglavnom prave više gnezda pa biraju gde će da se gnezde, tako je i naš imao više prirodnih gnezda.  Naš prvi zadatak je bio da sprečimo uznemiravanje od strane lljudi, a oni su prirodno imali i dobar plen i lokaciju. Zauzeli smo poziciju u bezbednoj ,,bufer” zoni. Bili smo kamuflirani, sa zelenim najlonima i maskirani, u smenama smo ih čuvali više od 4 meseca. Takođe se beležilo ponašanje ptica. Dešavali su se požari u rezervatu pa smo bili tu da nazovemo na vreme vatrogasce, a požari su česti usled paljenja strnjike u suvom periodu. Jednom kada je požar bio blizu i podigao se gusti dim, ptica se podigla i pobegla, ali srećom pa je vetar promenio pravac a i zvali smo već vatrogasce pa se vratila u gnezdo.
Fotografija: Saša Preradović

22. jun, noć i oluja, ruši se drvo na kojem se nalazi jedino gnezdo sa ptićima. Kako ste uspeli da ih sačuvate u toj situaciji?

  • Ako tada nisam izgubila 10 godina života… Da mi je neko rekao da će to da se desi ne bih verovala. Mladunci su bili skoro pred poletanje, bili smo presrećni, već su krenuli da vežbaju krila, trebalo je još desetak dana da polete. To jutro kada sam izašla na teren videla sam da je drvo palo. Oni su napravili gnezdo na kanadskoj topoli koja nije prirodna vrsta (što je jedan dodatni problem u očuvanju prirode) i nije prilagođena za ovo podneblje. Njen koren nije prilagođen za ovo zemljište i uslove pa se ono izvalilo iz korena tokom oluje. Mladunci nisu još mogli da izlete i pali su sa drvetom. Probijale smo se kroz žbunje i kanale, nismo ih našle nigde okolo pa smo krenule da gledamo ispod krošnje palog drveta. Mislile smo da ako ih tu nađemo, sigurno su mrtvi. Međutim našli smo oba ptića živa, zvali lokalnog veterinara i lovočuvara. Smislili smo da iskorstimo veštačko gnezdo za rodu koje smo nadogradili i stavili na čeku od lovaca, nahranili ih i čekali da se roditelji vrate. Moglo je da se desi da se oni sami zbune i iskoče, međutim prihvatili su gnezdo, a i roditelji su se vratili. Bez nas tamo, sigurno bi uginuli, ili bi ih pronašla lisica ili šakal, ili bi uginuli od gladi jer ih roditelji ne bi pronašli.

Ipak je sve dobro prošlo, orlovi su poleteli, a novi ptići se čekaju od istog para. Koji je plan za očuvanje nove generacije?

  • Nažalost, mi nemamo satelitske odašiljače, ali smo ih prstenovali pa ako im se nešto desi možemo da znamo da su oni. Mi se nadamo da će se vratiti ovde i da ćemo ih onda identifikovati preko prstenova. Kada krene sezona gnežđenja trebalo bi da se tu negde kreću. Oni ne mogu da oforme svoj par jer su još mali, njima treba 5-6 godina da budu zreli za razmnožavanje, a i pošto su brat i sestra, svakako će tražiti svoje nove partnere. Možda neki krstaš iz susednih zemalja dođe u ove predele, a možda oni odlete u neke druge. Ali ima još prepreka koje moraju da pređu, no ako sve bude dobro, trebalo bi da formiraju dva nova para u budućnosti.

Koji je plan za očuvanje orla krstaša u budućnosti?

  • Postavljanje platformi za gnežđenje, očuvanje i revitalizacija (obnova) staništa koja su pogodna za ovakve vrste. Stanište oživaljavamo tako što se raskrči invazivno žbunje i otvori teren za tekunice i ptice grabljivice. Mi ceo program očuvanja radimo zaista u minut do 12 i ovaj par možemo svakog časa da izgubimo. Onda bismo slobodno mogli reći da orao koji nam je na nacionalnom grbu, ne postoji u Srbiji. Tako da se nadamo da će sve što radimo i plasiramo u javnost učiniti da kompanije i država izdvoje više sredstava i pomognu u očuvanju. Ne možemo mi za nekoliko godina da postignemo stabilnu popluaciju, to je dugogodišnji rad. Da bi i neki novi parovi možda došli iz Mađarske ili drugih zemalja, moramo da imamo dobra staništa i uslove. Mi kroz ovaj projekat moramo da probudimo nacionalnu svest za ovaj problem. Sada krećemo ponovo sa programom očuvanja. Ko je zaintersovan da volontira i pomogne u čuvanju gnezda može da  prati rad Društva za zaštitu i proučavanje ptica putem društvenih mreža ili da se javi na mail pannoneagle.serbia@gmail.com
oglas
Zelene priče su moj način da budem deo najvažnije ere na planeti i pomognem u očuvanju iste. Završila Žurnalistiku na Filozofskom fakultetu i srednju Baletsku školu u Novom Sadu. Stvaranje i ljubav su ono što me pokreće.