Zora, jutro, svitanje… označava početak dana, a sa danom se rađaju i nove prilike u njemu. Čim se zaređaju sunčani, vedri dani i stabilizuju se vremenski uslovi eto nama i Zorice!

Ovo je priča o leptiru.

O Zorici koja nam donosi pravo proleće. Njen latinski naziv je Anthocharis cardamines i pripada porodici belaca ( lat. Pieridae). Belci su belih ili žutih krila, jednostavnih šara, nežnog i zamišljenog leta. Mužjaci se razlikuju od ženki po karakteristični narandžastim vrhovima prednjih krila, koji odsustvuju kod ženke. Razlika u izgledu mužjaka i ženke se naziva polni dimorfizam, koji je česta pojava u prirodi. On omogućava ženkama da budu manje uočljive svojim predatorima, i na taj način povećavaju šansu produžetka vrste. Muzijak ili Zoran, kako ga u šali naziva većina lepidopterista, mora biti lep kako bi šarmirao ženku.

Zorica je rasprostranjena po celoj Evropi i centralnoj Aziji sve do Japana, i pretežno živi u šumovitim staništima.

Ono bez čega leptir ne može je njegova biljka hraniteljka. Na njoj ženka leptira polaže jaja, iz kojih kasnije prelazi u stadijum gusenice koja se hrani tom biljkom dok ne dođe vreme da se ulutka i tako na siguran način provede hladnu zimu. Na proleće, kada se stvore odgovarajući uslovi iz lutke će se razviti leptir.

Mužjak Zorice i biljka hraniteljka
Autor: Miroslav Miljević
Srcolisna češnjača
Alliaria petriolata
Autorka: Aleksandra Miščević

Zorica i kanibalizam

Kod ove vrste prisutan je kanibalizam, gde u borbi za hranu jedu jedni druge. Zorica prilikom polaganja jaja na biljci ostavlja posebnu materiju koja odbija druge ženke i na taj način štiti svoje buduće potomke.

Najčešće biljke hraniteljke su vodeni kres (lat. Cardamine pratensis), bradavičak/konopljika (lat. Cardamine bulbifera) i srcolisna češnjača (lat. Alliaria petriolata).

Navedene biljke hraniteljke spadaju u familiju kupusa, i većina vrsta iz porodice belaca polaže jaja na biljkama iz ove familije. Jedan rod iz porodice belaca nosi naziv Kupusari.

U Srbiji su nedavno otkrivene i dve vrste uz istog roda Anthocharis. To su Mala Zorica (lat.Anthocharis gruneri) i Pešterska Zorica (lat. Anthocharis damone).

Mala Zorica

Mala Zorica otkrivena je na jugu Srbije, kod sela Miratovac, na malom i stenovitom području sa suvim i kamenitim pašnjacima. Izgled joj je nešto manji od Zorice i sa izraženijom žutom nijansom. Najčešća biljka hraniteljka je kamenjarska kamnica (lat. Aethionema saxatile).

Nešto kasnije, otkrivena je i Pešterska Zorica u jugo-zapadnoj Srbiji u blizini Sjenice, na suvim šumskim staništima. Pešterska Zorica ima takođe izraženiju žutu nijansu, glava i grudi prekriveni su gustim beličasto-žutim dlačicama.

Biljka hraniteljka novootkrivene Pešterske zorice je sinj (lat. Isatis tinctoria). Biljka je poreklom iz Azije, prenešena je u Evropu jer se koristila za dobijanje boja (indigo boja) za farbanje tkanine. Danas se više ne gaji. Može se naći sporadično na suvim travnim padinama, pored puteva i ruderalnim staništima. Ne formira prave populacije, često na većim površinama se mogu naći raštrkane jedinke ili pojedinačni primerci. Nejednako je rasprostranjena.

Fotografija: Miroslav Miljević; Mužjak A. damone

Monitoring vrsta je veoma bitan kako bi na vreme uočili promene i delovali. Ljubitelji prirode iz nevladine organizacije HabiProt napravili su Alciphron-bazu podataka koja omogućava svima da budu uključeni u beleženje insekata širom Srbije.

Autorka: Aleksandra Miščević

Zelene priče

oglas
Redakcija portala Zelene priče.