Istaknuti američki psiholog Abraham Maslov je pedesetih godina prošlog veka izneo svoju čuvenu teoriju o hijerarhiji ljudskih potreba, prema kojoj niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa. Najbazičniji nivo obuhvata fiziološke potrebe gde pored vode, vazduha, hrane, krova nad glavom i slično se nalazi i potreba za odećom.  Kako je jedna od osnovnih ljudskih potreba postala i jedan od glavnih socijalnih i ekoloških problema?

Tekstilna industrija se nalazi među najvećim zagađivačima životne sredine.

Tekstilna industrija se nalazi među najvećim zagađivačima životne sredine, pa tako doprinosi globalnom zagrevanju, krčenju šuma, istrebljenju vrsta i zagađivanju vode i vazduha. Kako piše The true cost, svake godine se proizvede oko 80 milijardi komada odeće (slikovito – sa kojima bi moglo da se napuni preko milion fudbalskih stadijuma). Ako uzmemo u obzir ovaj brojčani podatak videćemo da je došlo do ubrzanja i nagomilavanja proizvoda modne industrije. I to je samo ona količina koja završi u prodavnicama, a šta je sa onom odećom koja je označena kao „falična“ ili sa svim ostacima nastalim tokom proizvodnje?

Photo by Ike louie Natividad from Pexels

Postoje dva tipa otpada u tekstilnoj industriji: 

  • pretpotrošački (otpad prilikom same proizvodnje, bojenja i slično),
  • postpotrošački (iznošena odeća).

Naime, sam proces proizvodnje je izrazito problematičan, ali i netransparentan. Kako je pokazalo istraživanje sajta Fashion revolution, ogromna količina vode i raznoraznih hemikalija se koristi, te na primer 3kg otpada se nagomila prilikom proizvodnje samo 1/2kg farmerica. Sve te hemikalije kroz vodni ciklus kasnije mogu doći do pijaće vode i poljoprivrednih površina. Međutim obični, redovni potrošači nisu ni najmanje svesni samog procesa, ne znaju odakle dolazi odeća niti kakvi su radni uslovi tih radnika. Dok na etiketima prehrabrenih proizvoda imamo izvesne informacije o sastojcima i proizvodnji, na etiketama od odeće nema mnogo toga.

3kg otpada se nagomila prilikom proizvodnje samo 1/2kg farmerica.

Ne tako davne 2013 godine, u Bangladešu se desila velika nesreća kada se urušila tekstilna fabrika Rana Plaza. Više od hiljadu radnika je poginulo, a oko 2,500 njih je bilo povređeno. Razlozi nesreće su nesavesna gradnja, nehumana industralizacija i korišćenje neadekvatnih građevinskih materijala. Fabrika je šila za poznate brendove poput Mango, Gucci, Versace, Primark, Prada…

Dakle, izrazito je potrebna transparentnost o čitavom lancu proizvodnje od vlakna do gotovog proizvoda, kao i promene na individualnom i na sistematskom nivou.

Zaključak?

Ukloniti što je moguće više hemikalija, smanjiti upotrebu vode i pamuka i učiniti rad u fabrikama kvalitetnijim i humanijim. Ili će industrija biti toliko „čista“ da će sve što se nađe nazad u prirodi ona moći da iskoristi ili će proizvodnja biti „zero waste“ – bez otpada. Takođe, moraju postojati i određene regulative konstituisane od strane Uprave na osnovu kojih bi proizvođači, prodavci i potrošači mogli da znaju čemu pravilno težiti.

Bilo da pratite trendove ili ne, činjenica je da smo svi mi potrošači proizvoda tekstilne industrije, ali ne smemo dozvoliti da naše potrošačko društvo postane rasipničko. Recimo, ako godišnje kupimo 70 novih delova odeće, to je novi komad na svakih 5 dana. Godišnje 65% sve odeće završi na deponijama, a da bi se razgradila jedna majica potrebno je 20-200 godina.

Budimo svesniji svojih životnih navika i hirova, i zapitajmo se „Da li mi je zaista potrebna još jedna majica ili par novih cipela“?

Autorka: Jelisaveta Džigurski
Zelene priče

oglas

NAPIŠI ODGOVOR

Molimo vas da upišete komentar!
Molimo Vas da upišete ime