Nikola, Marko i Vladimir su višegodišnji drugari za koje standardna druženja uz kafu nisu bila dovoljna te su odlučili da svoje druženje prenesu na viši nivo. Okupili su se i odlučili da urade nešto novo, izazovno i drugačije. Ovo je priča o moćnim ljudima koji su odlučili da obiđu Balkan-biciklima.

Ko su uopšte ovi momci?

Nikola: –  Dobar dan ja sam Nikola Savatijevic  iz Vreoca,  radnik rudarskog basena Kolubara.

 Marko: – Ja sam Marko Birčević iz Šopića, isto radnik rudarskog basena Kolubara.

Vladimir: – ja sam Vladimir Radovanovic iz Lazarevca radnik sportskog centra Kolubara. 

Poznaju se dugo, ali kako kažu njihovo aktivno druženje počelo je pre pet godina.

Foto: Privatna kolekcija

Međutim, kako se rodila ideja za ovo putovanje? Šta vas je motivisalo na ovaj poduhvat?

Nikola: – Četiri godine se bavimo cikloturizmom gde smo obišli dobar deo Srbije, maj je mesec koji nam je već tradicionalno  rezervisan za našu biciklističku avanturu, kako se bližio ovaj mesec, došli  smo na ideju da našu avanturu proširimo izvan granica naše zemlje.

Vladimir: –  Jedan dan smo Nikola, Zoran (naš drugar koji je trebao da ide sa nama na avanturu ali je morao da je odloži zbog opravdanih  privatnih razloga)  i ja smo seli uzeli mapu Balkana i napravili mapu putovanja…

Marko: -Ja u samom planiranju putovanja nisam učestvovao. Ali motivisan njihovim dosadašnjim cikloavanturama rešio sam da se pridružim avanturi. Moja motivacija je bila poseta Albaniji i pošto sam veliki ljubitelj prirode, radovalo  me je što ću videti neke od najlepših delove na planeti od Stare planine, Kanjona reke Pive, Kanjona reke Tare  i ostalih prirodnih lepota.

Pre samog puta osnovali su sportsko udruženje ,,Kurbla”. L. A. S. U. KURBLA je skup mladih ljudi okupljenih oko ideje promocije sportskog, prirodnog i avanturističkog načina života.

Motivacija ovih bici avanturista leži u ljubavi prema prirodi i želji da se posete nove destinacije.

Foto: Privatna kolekcija

Kako je izgledala sama priprema za putovanje?

Nikola: – Za mene bi se već moglo reci da  sam veteran u biciklizmu pošto se biciklizmom bavim vec trinaest godina. Tako da što se tiče fizičkih priprema, nisam imao puno posla.

Vladimir: – Što se tiče fizickih  priprema Nikola i ja nismo imali posebne pripreme,  pošto se aktivno bavimo sportom već godinama. 

 Marko: – Moje pripreme su trajale nekih godinu i po do dve godine, pošto sam skorije počeo da vozim bicikl. Nikola je bio moj trener, tako da kad god smo imali vremena vozili bismo bicikl po ceo dan. Vožnje su uglavnom bile po planinama gde sam radio, na kondiciji za nadmorsku visinu. Nema boljeg treninga nego voziti uspon.

Dakle, trojica mladića su odlučila da posvete određeni deo svog vremena i da putuju koristeći gorivo sopstvenog tela, odnosno da putuju vozeći bicikle. Broj ljudi koji koristi bicikl kao prevozno sredstvo se povećava u poslednjih nekoliko godina. Mada, jedno je kada vozite bicikl po gradu, idete na posao ili na piknik, a drugo je kada se odlučite za jedan ovakav poduhvat. Pored fizičke spremnosti, potrebna je određena doza psihičke stabilnosti. Međutim, šta ćemo sa opremom, gde prespavati, šta jesti, gde kuvati? Na ova pitanja naši avanutirsti imaju odgovor.

Foto: Privatna kolekcija

 Kako ste se odlučili za destinacije?

Nikola: – Prvi plan nam je bila poseta Hilanadru  i cela avantura je bila napravljena da se biciklama ide za Grčku, ali pošto nismo dobili blagoslov za posetu Svetoj Gori pošto je u vreme kad smo mi planirali posetu  smeštajni prostori za noćenje na Hilandaru bili zauzeti.  Seli smo jedan dan i malo prepravili mapu.

Marko: – Kao uvek na našim avanturama isto smo i ovu avanturu krenuli  iz rodnog Lazarevca. Mapa puta je bila Srbija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Crna Gora, Bosna, Srbija, uglavnom smo se držali lokalnih puteva, ali bilo je trenutaka gde smo morali da izlazimo i da vozimo po magistralnim putevima. Putovanje je trajalo dvadeset i četiri dana.

,, Ni u jednom momentu nismo razmišljali o odustajanju!”

-Vladimir

Da li ste u nekim momentima koristili druga prevozna sredstva?

Vladimir: – Od drugih prevoznih sredstava koristili smo samo trajekt kojim smo presli iz Tivta do Kamenara, da bi uštedeli 50km  koje bi vozili oko Kotorskog zaliva  S obzirom da nas je taj dan očekivao veliki uspon od mora ka Nikšiću, tih 50km koji smo prekratili mnogo su nam značili..

Što se tiče opreme za put, šta je sve potrebno i šta biste rekli u vezi sa cenom opreme?

Vladimir: – Najosnovnije od opreme su dobre  vodootporne bisage , vreća za spavanje, šator,  aktivna odeća, toplo odelo,  nepromočno odelo kao rezervni delovi za biciklu.

Nikola: -Naša oprema nije skupa pošto su nam to stvari koje koristimo u svakodnevnim aktivnostima, pošto smo svi ljubitelji sporta, kampovanja i prirode svi već imamo opremu koja nam je potrebna za putovanje, u zavisnosti od prohteva čoveka, oprema može da bude i jeftina i skupa, uz put smo sretali ljude sa veoma skupocenom opremom a i ljude sa takvom opremom da se  mi ne bi usudili da krenemo na putovanje sa takvom opremom, cena opreme je relativna stvar koja se tice samog avanturiste. 

Foto: Privatna kolekcija

Gde biste odsedali nakon čitavog jednog dana bicikliranja?

Nikola: – Uglavnom smo kampovali.

Vladimir:  – Kampovali smo koliko nam je to vreme dozvoljavalo, a pošto je skoro svaki dan padala kiša bukvalno smo bili prinuđeni da odsedamo u hostelima i privatnim smeštajima. Otprilike smo kampovali nekih 15ak dana od 24 koliko smo proveli na avanturi.

Kakvi su bili uslovi za kampovanje?

Marko: -Ni malo sjajni. Već sam spomenuo da je skoro svaki dan padala kisa i to nas je jako ometalo što u vožnji što u pronalasku mesta za kamp i samog kampovanja. Najgore je to što svakog dana vožnje zavisite od vremena, ako je loše onda vas ukoči, kasnije stignete na planiranu destinaciju, a nekada i ne stignete pa mesto za kamp pronađete u napuštenoj zgradi ili na nekoj livadi.

Nikola: –Nismo imali problema da razapnemo šatore na mestima gde smo želeli. Svi smo nosili šatore manjih gabarita koji se relativno lako rasklapaju i sklapaju tako da tih problema uopšte nismo imali.

Troškovi na dnevnom nivou…

Za sve one koji bi želeli da se upuste u avanturu sličnoj vašoj, koliko novaca je potrebno na dnevnoj nivou?

Vladimir: -Kada je novac u pitanju i tu zavisite od vremena, ako pada baš jaka kiša smeštaj tražite u hotelima, apartmanima ili hostelima i samim tim nemate dovoljno vremena da spremate hranu pa ste prinudjeni da je kupujete a sve to znatno povecava troškove. U principu, za jedan dan, kada su normalni vremenski uslovi, potrošite negde između 1000 i 2000din a ako ste zahtevniji na hrani i piću onda to bude i vise.

Foto: Privatna kolekcija

Uzbrdo, nizbrdo, pored reka, mora i jezera…Koliko ste dnevno kilometara prelazili?

Vladimir: -U proseku smo prelazili negde oko 90km dnevno. Kilometražu smo formirali u zavisnosti od vremena i terena po kome smo se kretali. Na usponima smo prelazili manje, a po ravnom terenu i preko 100km dnevno.

Kako su vaši bajsevi podneli put, da li je bilo ozbiljnijih problema?

Nikola: -Na svu sreću nije ih bilo.To je nesto najgore sto moze da vas zadesi u toku voznje. Imali smo klasicne kvarove (pucanje gume, žica, pak tregera) ali sve se to lako sanira i stvore se jako brzo uslovi za nastavak putovanja.

S obzirom da poduhvat nije lak, kako su izgledali momenti slabosti?

Marko: -Iskren da budem nije ih bilo, osim par sitnih čarki koje su nastale kao posledica umora i iscrpljenosti. Ovaj tim se jako dobro poznaje, jako smo kompatibilni, psihički i mentalno veoma spremni tako da nije postojalo prostora za tu vrstu problema. Petog dana naše avanture smo vozili jednu jako zahtevnu etapu po veoma lošem vremenu i kad smo nju priveli kraju svi smo bili svesni da nas više nista ne moze zaustaviti ka nasem cilju.

Najuzbudljiviji momenat putovanja je medved na putu!

Možete li da izdvojite najbolji/najuzbudjiviji momenat putovanja, takođe da li je postojao momenat kada ste želeli da odustanete?

Vladimir: -Pa, ne znam, ali nekako, svaki dan je bio uzbudljiv. Ni jednog dana se nismo osećali nezadovoljni i smoreni što moramo da vozimo. Jednostavno smo iz dana u dan sve više i više uživali u svakom pređenom kilometru. O odustajanju niko nije nije razmišljao i to se nikada tokom ovih 24 dana nije dovodilo u pitanje. Jedino bi nas mozda meteorska kisa zaustavila i naterala da odustanemo, hehehe.

Marko: -Sam osecaj odusajanja nije bio poznat, najuzbuljivije za mene je scena na granici sa Albanijom na usponu kad je medved na deset metara protrčao ispred mene.

Foto: Privatna kolekcija

Savet za buduće bici avanturiste?

Vladimir: -Nikako ne kretati na put bez domace kafe na koju ste navikli da pijete. Hehehehehehe. Šalim se, pa sta znam, evo potrudiću se da dam jedan onako baš pravi savet. Pre polaska na planiranu avanturu ne krećite bez ozbiljne psihičke pripreme. Najvažnije je naučiti jednu jako bitnu stvar, a to je-transformacija umora u zadovoljstvo. Kada to naučite spremni ste za svaki mogući, pa čak i onaj najteži izazov koji ste zacrtali.

Kakvi su vam planovi za buduće pohode?

Nikola: -Pošto smo osnovali biciklističko udruženje Kurbla u planu do karaja ove godine imam u planu nekoliko sitnijih akcija vožnja biciklama i  druženja sa planinarima i ljubiteljima prirode pravićemo humanitarne akcije , pravljenje MTB staza u Lazarevcu. S obzirom da se pored biciklizma bavimo i planinarenjem  u planu je i saradnja sa PD Malcima u toku koje bismo pravili pešačke staze oko Lazarevca. A već sledeće godine imamo u planu takođe jednu ozbiljnu ciklo turu. U putanju je vožnja kroz Italiju, obilazak San Marina, prolazak kroz Sloveniju, Madjarsku i zatim nazad u Srbiju.

oglas

NAPIŠI ODGOVOR

Molimo vas da upišete komentar!
Molimo Vas da upišete ime